Ruska invazija Ukrajine je izbacila Evropsku uniju iz ravnoteže čime je poremetila već nestabilan svetski poredak. Ali šta će uslediti nakon rata? I kako će posledice uticati na revolucionarne pokrete u regionu?

Rat je stvorio plodno tlo za regrutaciju nacionalista i militarista u Ukrajini, Rusiji, Poljskoj i drugim delovima Evrope. Naoružanje koje NATO šalje u Ukrajinu i okolne regione će ostati tamo u narednim godinama, što bi moglo da poveća broj žrtava u budućim građanskim ratovima u regionu prema modelu ratova u Donbasu i Siriji. Vojnici koji prežive borbe vratiće se sa posledicama traumatičnih iskustava, koje će neki od njih preneti na sopstvene sredine, ili na druge sredine kao plaćenici u budućim sukobima. Patrijarhat i fundamentalizam se obično pojačaju kao posledica ratovanja, kao što smo to videli od Libana i Palestine do Irana i Avganistana - a moglo bi se reći i u Sjedinjenim Državama, doduše u manjoj meri, nakon invazija Avganistana i Iraka.

Kao što je to lično priznao ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, ovaj rat je korak prema svetu permanentne militarizacije, u kojem će izraelski model militarizovane policije postati norma, dok će gruba sila biti glavno sredstvo rešavanja političkih nesuglasica. Ogromne populacije izbeglica izmeštene ratnim dejstvima i ekonomskim i ekološkim krizama biće podeljene prema nacionalnim i etničkim hijerarhijama - primljene sa dobrodošlicom u domove ili potrpane u kampove ,ili oterane nazad u granična područja da umru.

Kao odgovor na to, anarhisti žele da promovišu jednu drugačiju viziju budućnosti uspostavljanjem solidarnosti između anti-ratnih, anti-nacionalističkih i anti-državnih pokreta nezavisno od bilo kojih granica ili linija podela. Umesto identifikacije sa bilo kojom vladom ili kapitalističkom klikom, koji ukazuju na nedela jednih kako bi opravdali nedela drugih, naš cilj je da izgradimo kapacitete za ometanje rata i eksploatacije putem “grassroots” akcije. Predviđanje izazova sa kojima će se društveni pokreti u regionu suočiti nakon ovog rata moglo bi da nam pomogne da odredimo naše prioritete.

Sa našim ruskim drugovima i drugaricama pripremili smo prevod sledećeg članka koji je napisao Vladimir Platonenko, i u kome se razmatraju mogućnosti društvene borbe u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, nakon što rat bude okončan. Ovde možete da pročitate engleski prevod jednog ranijeg članka o ratu istog autora. Iako Platonenko uzima zdravo za gotovo da će Rusija biti jasno poražena - što smatramo da je daleko od izvesnog - ipak mislimo da je tekst značajan jer ukazuje na opasnosti identifikacije sa ukrajinskom vladom i naglašava odgovornost ruskih liberala za situaciju u Rusiji danas, situaciji koja bi mogla da se opet iznova ponovi čak iako bi Putin nekako bio zbačen sa pozicije moći.

---

Rat i socijalna borba u Ukrajini

Najgora stvar koju je Putin uradio u Ukrajini [sic—autor je verovatno mislio “pored ubijanja, ranjavanja i isterivanja nebrojenih ljudi”] je mirenje vlasti sa narodom. Predsednik se od predmeta opšte kritike pretvorio u ukrajinskog Šarl de Gola.¹ General ukrajinskog Ministarstva unutrašnjih poslova je ponudio da se preda ruskoj armiji u zamenu za oslobađanje civila iz grada pod opsadom i postao nacionalni heroj. Celokupno stanovništvo Ukrajine, od beskućnika do oligarha, ujedinjeno je u zajedničkoj borbi. Situacija je ista kao u SSSR-u 1941. kada je Staljin nazvao sve “braćom i sestrama”, a narod je poverovao u njegovu iskrenost. Ako je taj rat bio domaći rat za SSSR, onda je ovaj rat postao domaći za Ukrajinu. Harkov i Marijupolj se doživljavaju kao Staljingrad, Lenjingrad ili Brestovska tvrđava. Sećate li se kako je Vistoski pevao o blokadi Lenjingrada? “Svi su gladovali, čak i tužitelj”. Nisu baš svi gladovali, a nijedan od viših službenika nije preminuo usled distrofije. Međutim, u sećanju ljudi ostaje onako kako je pesnik pevao. Isto će biti rečeno i opevano o Marijupolju i Harkovu.

Kada rat bude okončan, smatraće se odgovornim za sve teškoće. Gladne i bez doma, ljude će tešiti činjenica da su pobedili. A društveni Maidan, [odnosno, ustanak],² koji se postepeno razvija u Ukrajini, biće odložen na neodređeno vreme.

To se već desilo nakon aneksije Krima. Tokom Maidana [odnosno u 2014.], mnogi ljudi su govorili da nakon Janukoviča treba da se obračunamo sa oligarsima. Nakon što je Rusija uzela Krim, ovo je zaboravljeno.³ “Ne sada. Domovina je u opasnosti.” Sada se to dešava ponovo, ali u znatno ozbiljnijim razmerama.

Ipak, kontradikcije između vlasti i naroda, kao i različiti interesi i ciljevi između viših i nižih klasa, nisu nestali. U Poltava regiji, ukoliko se ne varam, od seljana su konfiskovali… jedanaest ruskih tenkova (koje su Rusi napustili). Seljaci su nameravali da ove tenkove koriste kao plugove ili traktore, a ukrajinska vojska ih je konfiskovala. Međutim, za sada, ove kontradikcije se rešavaju u korist vlade - u ime zajedničke pobede.

Ukrajina je uvek bila dobra u jednoj stvari: uvek je bilo normalno otarasiti se vladara koji nije odgovarao narodu. To ju je činilo drugačijom od Muskovije (drevne Rusije), gde je figura cara bila sveta. Izuzetak su bila Smutna vremena, koja su okončali trgovac (Minin) i princ (Požarski). Međutim, u Ukrajini je uvek važilo pravilo da se nepopularne vođe obaraju. Ukrajinska tradicija se proteže unazad barem do vremena Kozaka. Mnogobrojni ukrajinski kozački atamani platili su svojim položajem, a nekad i svojim životima, za “nepopularne mere” koje su sprovodili! Teško je reći hoće li se ova tradicija nastaviti i sada.

Moguće je da hoće. Ne bori se samo ukrajinska armija protiv ruske armije, nego i teritorijalne odbrambene jedinice. Drugim rečima: obični ljudi - koji sada imaju oružje. Mogli bi i da ga zadrže. Osetiće da su učestvovali u pobedi i zahtevaće poštovanje od vlasti. Vlast neće moći da ih jednostavno rasparča po logorima, kao što je to Staljin uradio sa veteranima iz prednjih redova nakon Drugog svetskog rata.

Ali vlast može da prevari narod tako što će preusmeriti njihov bes sa države na spoljnog neprijatelja. To će biti utoliko lakše ukoliko Rusija bude poražena, ali ne i dokrajčena. Pritom će se sve to desiti nakon pobede. A pre toga će postojati sveti rat, u kojem su narod i Partija jedno, su ujedinjeni. Odnosno, u ovom slučaju, narod i vlada.

U Belorusiji

Dok je u Ukrajini rat pomirio vlast sa narodom, odnosno, narod sa vlasti, u Belorusiji je situacija sasvim obrnuta. Lukašenko nije željan da ode u rat. Ne želi da bude upleten u obračun. Međutim, prinuđen je da u njemu učestvuje, makar samo kako bi dozvolio Putinovoj armiji da prođe kroz njegovu teritoriju. A pitanje uključivanja beloruske vojske u rat ostaje otvoreno.

Narod ne želi rat sa Ukrajinom. Čak je organizovao i sabotaže železnice.. Povrh toga, beloruski volonteri se već bore na strani Ukrajine i formirali su odvojenu jedinicu.⁴ Jasno je da će u budućnosti oni činiti osnovu vojske koja će se boriti protiv Lukašenka. Može se pretpostaviti koja strana će imati podršku većina naroda Belorusije ukoliko izbije rat između pristalica i protivnika Lukašenka. S obzirom da Zapad ne priznaje Lukašenka kao legitimnog predsednika, mora se pretpostaviti da vojsci koja bi se borila protiv Lukašenka neće nedostajati hrane, opreme ili oružja. I ona će najverovatnije pobediti. Pitanje je šta će se desiti u Belorusiji nakon toga.

Beloruski liberali su pokazali koliko su beskorisni uništavanjem protesta u 2020. Međutim, to ih verovatno neće sprečiti da se pozivaju na svoje učešće u pobedi (“Naporno smo radili!”) kako bi tražili svoje mesto u vladi. Posebno jer će ceo ujedinjeni Zapad biti na njihovoj strani.

U Belorusiji praktično nema Lenjinista. Ovaj segment je okupirao Lukašenko lično i obećava da će održati državu blagostanja u zamenu za poslušnost masa. Klasični nacionalisti su tamo takođe slabi - smatrajući ih glavnim neprijateljem, Lukašenko je potisnuo sve što se može povezati sa beloruskom kulturom. S druge strane, postoje “anarho”-nacionalisti [sic].⁵ Ipak, teško mi je da procenim koliko su oni jaki.

U isto vreme, sve do događaja 2020, u Belorusiji je postojao relativno jak anarhistički pokret. Za razliku od liberala, anarhisti nisu delili cveće policiji za nerede, niti su pozivali druge da urade isto. Nije ni čudo da su mnogi završili u zatvoru. Ipak, čak i nakon toga, koliko je meni poznato, postoji priličan broj anarhista iz Belorusije koji se bore u Ukrajini. Barem tako pokazuju fotografije.⁴ Dakle, ukoliko ih se ukrajinske vlasti ili beloruska opozicija ne “otarase” (a ukrajinska vlast verovatno neće morati to da uradi, dok beloruska opozicija to jednostavno neće moći da uradi pre pobede), onda bi nakon pobede nad Lukašenkom anarhisti mogli da postanu nezavisna sila u Belorusiji.

U Rusiji

Situacija je [po pitanju budućih izgleda] najlošija u Ruskoj federaciji. Najaktivniji, sposobniji i obrazovaniji deo populacije beži u inostranstvo ili je upropašten u ratovima. Neki vojnici koji su se predali Ukrajincima prešli su na stranu Ukrajine i nameravaju da se bore na toj strani. Ali ovih ljudi je previše malo da bi mogli da uđu u Moskvu kao osloboditelji Rusije. Najviše čemu mogu da se nadaju je da će u slučaju poraza Ruske federacije njihova vlada pristati da im dozvoli povratak u zemlju, ne kao strancima i nacionalnim izdajnicima, nego kao punopravnim građanima. U najboljem slučaju, mogli bi da budu veoma poštovani građani, ali ništa više od toga.

Ukoliko je za verovati Juliji Litininoj, postoji projekat da se stvori mreža ruskih emigranata, ali još uvek nije jasno šta je u pozadini te priče, niti kuda bi ona mogla da vodi. Činjenica da jedna socijaldarvinistkinja kao što je Latinina… svoje nade polaže u to više zabrinjava nego što ohrabruje pristalice društvene pravde.

U današnjoj Rusiji, sa njenim monarhističkim tradicijama, bilo koja vrsta borbe protiv tekućeg režima snažno se povezuje sa Navalnim i liberalima, na koje će Navalni najverovatnije najviše i računati, kao što je to nekada uradio i Jelcin. To bi moglo dovesti do ponavljanja Jelcinove ere, a potom Putinove ere. Hteo bih da vas podsetim da su Jelcin i njegova liberalna svita prvo uništili i opljačkali ruski narod, a potom postavili Putina da štiti njihov plen.

To takođe znači da su liberali direktno odgovorni za Putinov uspon na vlast i sve zločine koje je počinio. Međutim, oni su odlučni da krivicu svale na običan narod i nateraju ga da plati račun koji će Zapad naplatiti pobeđenoj Rusiji.

Treba dodati da je tokom 1990-ih ruske biznismene od nove popularne revolucije spasio sukob među gangsterima koji je izazvao smrt značajnog dela aktivne populacije (i to ne najgori deo populacije, jer u takvim sukobima prvo umiru oni koji su zadržali deo svoje ljudskosti, dok najgori lešinari preživljavaju), dok će sada taj isti deo populacije biti upleten u rat (i u sličan sukob nakon rata, kada se vojnici koji su se navikli na plačku i ubistva vrate sa fronta).

Ukratko, ukoliko neki “crni labud” doleti u pomoć ruskom narodu, Rusija će ponoviti tri decenije Jelcina-Putina, nakon čega će zemlja verovatno propasti [sic], osim Moskve i još nekoliko oblasti, gde će biti uspostavljena “blistava ekonomija” sa radnim danom od 12 sati za običan narod i elitnim restoranima i bordelima za oligarhe.

Moguća dezintegracija

Između ostalog, ovaj “crni labud” mogao bi da predstavlja raspad zemlje na različite oblasti. Ni ruski liberali ni zapad to ne žele, jer onda ne bi bilo jasno od koga treba uzeti ratna odšteta. Zapravo, odbijanje plaćanja, bukvalno i figurativno, za zločine Moskve maglo bi da bude jedan od razloga za odvajanje različitih regiona. U ovom trenutku, takva separacija je nemoguća, jer bi je brzo ugušila federalna vojska kojoj regioni jednostavno nemaju čime da se suprotstave. Međutim, nakon poraza Rusije, situacija bi mogla da se promeni, jer će federalna vojska biti oslabljena, dok će regioni imati sopstvene lokalne vojne formacije.

Ukoliko država padne, monolit vertikalne moći će se takođe urušiti, i niko neće moći da nametne svoj model ekonomije celoj zemlji, od Baltika do Kurilskih ostrva, kao što je to bio slučaj u Rusiji. Ne treba zaboraviti da je jedan od glavnih razloga za prvi Čečenski rat bilo odbacivanje Gaidar-Chubais - modela privatizacije od strane Čečenije. modela privatizacije od strane Čečenije. Već smo govorili o mogućnosti da se izbegne plaćanje odšteta (koje će vlast pokušati da nametne običnom narodu, a ne korumpiranim zvaničnicima). I na kraju, teritorijalna dezintegracija će omogućiti revolucionarima i drugima da izbegnu progon od strane vlasti, ukoliko to bude neophodno, jednostavnom selidbom u susednu oblast - i, kada to bude neophodno, da se okupe u jednom regionu, onako kako su se aktivisti iz različitih zemalja okupili za Maidan.

Međutim, ovo će se desiti samo ako kolaps bude sledio latinoamerički model, u kojem svi stanovnici bivše provincije (čije se granice ne podudaraju sa etničkim granicama) zadrže jednaka prava bez obzira na njihov jezik ili poreklo, a ne afrički model, u kojem članovi jedne etničke grupe smatraju novu zemlju svojom, a svi drugi stanovnici su (u najboljem slučaju) asimilovani, (u najgorem) iskorenjeni, ili jednostavno svedeni na građane drugog reda. U drugom slučaju, umesto društvene borbe, imaćemo međuetnički sukob.

Otcepljenje Ukrajine se odigralo prema latinoameričkom modelu; u modernoj Ukrajini ima puno ljudi sa ruskim, jevrejskim ili čak jermenskim prezimenima, kao što ima ukrajinskih imena među vojnicima ruske armije koja je napala Ukrajinu. Dok diskriminacija Ivanova i Koganova postoji samo u zapaljivoj mašti onih koji slušaju Solovjova i Simonjana [poznati ruski TV propagandisti]. Međutim, otcepljenje Čečenije je pratilo drugi model opisan iznad: nisu samo Rusi, nego su i pripadnici drugih etničkih grupa bili izloženi diskriminaciji od strane Čečena. Trenutno je teško reći koja će se od ove dve mogućnosti ostvariti ukoliko dođe do raspada Ruske Federacije.

To će zavisiti od mnogih faktora, uključujući i nas, iako, nažalost, mi nismo jedini koji bi na to uticali.